Večni život gospođe ministarke
ŽANKA STOKIĆ
24. JANUAR 1887.
Jedan od najromantičnijih i natragičnijih životnih romana, počeo je 24. januara 1887. godine u Velikom Gradištu, kada je svet ugledala Žanka Stokić od oca Bogoslava i majke Julke. Živana, kako joj je bilo kršteno ime, vrlo brzo ostaje siroče, a njena majka kao mlada udovica udaje se za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu u Rabrovu. Desetogodišnjim boravkom u Rabrovu Žanka završava četvorogodišnju školu, jedinu koju je pohađala.
Sa 14 godina ostaje bez majke i očuh je udaje za abadžiju iz Zaječara. Nesrećna Žanka 1902. godine napušta muža i beži iz Zaječara sa putujućom pozorišnom trupom tada čuvenog Ljubomira Rajića Čvrge. Žanka biva nađena i vraćena kući, beži po drugi put i pod zaštitu je uzima glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao Žankina velika ljubav.
Godina 1902. biva presudna za mnoge Žankine životne odluke. Iste godine, premijernim pojavljivanjem u ulozi Tereze, u predstavi „Bračne noći“ osvaja publiku. Nakon raspada trupe sa nekolicinom kolega obilazi vojvođankse, slavonske i bosanske varoši. Već 1907. u Varaždinu dobija i prvu dramsku ulogu igrajući udovicu u komadu „Nada“. Godinu dana kasnije iz ljubavi se udaje po drugi put, ali se taj brak okončao sa bolnim uspomenama.. Iz pozorišta u Osjeku 1911.godine Žanka dolazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde nakon mesec dana biva primljena za privremenog člana, a ubrzo postaje i njegov stalni član i time započinje njena blistava karijera. Tu je igrala u predstavama „Figarova ženidba“, „Sirano de Bnjeržerak“ i „Rodoljupci“ i stotinu malih i velikih uloga.
Zapažene Žankine uloge bile su:
Toaneta u „Uobraženom bolesniku“
Dorina u „Tartifu“
Nera u „Podvali“
Stana u „Stanoju glavašu“
U Nušićevim komadima:
Sarka u „Ožalošćenoj porodici“
Juliška u „Put oko sveta“
gospođa Spasić u „Uježu“
Mica u „Vlasti“
Živka u „Gospođi ministarki“
Godine 1929. Žanka je proslavila veliki jubilej- četvrt veka umetničkog rada. Povodom toga ostalo je zapisano da je 7. Marta u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“ primila čestitke, neobične poklone i novac u iznosu od 160 000 dinara. Tim novcem kupila je kuću na Topdžiderskom brdu. Živela je okružena svojim psima Milkicom i Lolicom i kanarincima.
Ono što je ostalo poznato je i to da je Branislav Nušić pišući „Gospođu ministarku“ mislio baš na Žanku Stokić. Do 1941. godine predstava je igrana preko sto puta i ostvarila je izuzetan uspeh.
Branislav Nušić je napisao povodom stotog izvođenja predstave „Gospođe ministarke“:
„Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka“.
Slobodno vreme najradije je provodila u skadarlijskim kafanama, posebno u „Tri šešira“uz Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića i druge. Sa dolaskom rata Žankin boemski život se promenio. Okupacijom Beograda počinje i Žankina teška bolest, i njena svakodnevna borba za nabavku insulina. Prava tragedija, koju od bola i poniženja nije preživela, nastaje oslobođenjem Beograda. Učestvovala je u pozorištima „Veseljaci“, “Centrali za humor“ kao i u programima Radio Beograda koji je tada bio pod nemačkom upravom zbog čega ju je komunistička vlast teretila, a 3. Februara 1945. godine , Žanka je izvedena pred Sud dza suđenje zločina sa optužbom za prestup protiv srpske nacionalne časti i osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti i zabrane rada u Narodnom pozorištu. Kazna je bila društvenokoristan rad i određeno joj je da čisti ulice. Dve godine kasnije šalje molbu za pomilovanje gde je navela da je u svom stanu krila Koču Popovića i Samuila Pijade, porodicu Flore. Zamolila je da joj se dopusti da se vrati društvenom životu kako ne bi živela od tuđe milostinje. Na predlog ministra pravosuđa dr Dušana Bratića kazna biva smanjena . Bolesna i očajna, Žanka ostavlja testament kako želi da bude sahranjena. U leto 1947. godine na molbu Milivoja Živanovića, a potom i Bojana Stupice dobijeno je odobrenje da se najveća srpska glumica angažuje u novootvorenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, ta vest ju je „dotukla“ i tri dana kasnije velika glumica odlazi sa životne scene, 20.avgusta 1947. godine. Sahranjena je na Topčiderskom groblju u zvuke pesme „Oj Moravo“ koja je bila Žankina želja.
Spomenik joj je podigla služavka Magda s natpisom:
„Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagorodna Magda“.
Žanka Stokić snimila je samo jedan film pod naslovom naslovom: „Grešnica bez greha“ u režiji Koste Novkovića. Godine 1991. snimljen je film „Smrt gospođe ministarke“ u režiji Save Mrmaka koji govori o životu Žanke Stokić u posleratnom periodu.