Vlastimir Pavlović Carevac

 

Vlastimir Pavlović Carevac – zapisano u vremenu

U porodici Pavlovića, od oca Živka, poznatog opštinskog delovođe, i majke Živane, domaćice, 7
oktobra 1895. godine rođen je Vlastimir, jedino muško dete u porodici. Kao i sva deca, rastao je uz krpenjaču i igru, ponekad čuvajući stoku, pohađajući osnovnu školu u isto vreme. U to vreme jedina razonoda i provod bile su zavetine, slave, svadbe i vašari u obližnjim varošicama. Sva ta veselja nisu mogla bez Cigana svirača koji su bili dobri majstori muziciranja. Tako je sve i počelo. Kada je Vlasta bio u najlepšim godinama svog života stari ljudi su se dičili njime , njegovim pevanjem. Po završetku osnovne škole, njegov učitelj predložio je ocu da Vlasta produži školovanje i izuči za popa. Međutim, Vlasta je voleo violinu koju mu je otac i kupio. Po dobijanju violine, kao đak viših razreda požarevačke gimnazije, postaje član školskog orkestra pod upavom učitelja muzike Vaclava Vedrala. Po završetku gimnazije 1914. godine odlazi u rat, gde biva zarobljen, beži iz zarobljeništva i vraća se kući.
Godine 1919. upisuje Pravni fakultet i postaje član Komunističke partije u Beogradu. Već, sredinom 1920. sa violinom u rukama odlazi u Monmartr(Pariz) kod svog dugogodišnjeg prijatelja Radomira Vujovića. Nakon progonstva Radomira iz Pariza, Vlastimir ostaje sam i odlučuje da se vrati u Beograd. U jesen, 1923. diplomira na Pravnom fakultetu u Beogradu i stvara Narodni orkestar radničkog društva „Abrašević“, ali su ga strogi paragrafi Obznane i Zakon o zaštiti države oterali iz Beograda
zbog veze sa naprednim radničkim pokretom. Samo kratko vraća se u rodno selo, a potom dolazi u Veliko Gradište, kao advokatski pripravnik, u advokatsku kancelariju poznatog gradištanskog advokata Čede Bajkića. Kako u istoj kancelariji radi i Bora Jovanović „Dimin“ koji takođe svira violinu, Vlastimir zajedno sa kolegom muzicira. Boraveći u Gradištu Vlasta koristi slobodno vreme za druženje sa alasima, kupanje, plivanje ,a ponajviše vremena provodi sa majstorima- violinistima od kojih je upijao autentične tonove narodnog melosa i melodije koje je dograđivao i usavršavao. Melodije je do te mere oplemenjivao i doterivao da je ton njegove violine tačno odražavo svaku reč pesme koja se odmah mogla prepoznati… Upravo zbog muzike i bogatog muzičkog života Gradišta bira baš ovaj grad za mesto u kojem će obaviti pripravnički staž. Kako je u Gradištu živeo Živko Banović Muja izraziti muzički talenat i tada živa enciklopedija narodne muzike, Vlasta je to osetio, zavoleo ga i učio od njega. Družio se i sa Mikom Lozanićem, Branom Šusterom, Žikom Tutom, Milanom Hajdukom pa su čuveno „Žikino“, Lozanićevo“, „Tutino kolo“, posvećeni ovim gradištanskim boemima. Nakon Prvog svetskog rata na takmičenju mladih talenata U Berlinu kao nagradu za prvo mesto dobio je violinu koju mu je uručio potomak Johana Sebastijana Baha, koju je Carevac poklonio svom učitelju Muji. Po završetku pripravničkog staža vraća se u Beograd, ali i narednih godina, koristio je slobodno vreme da provode u gradu na Dunavu kod Žike Tute u hotelu Srpski kralj, a kasnije Dunav, svirajući sa Mujom i njegovim orkestrom. U Beogradu sa svojim prijateljima intelektualcima , na poziv direkcije Radija prvi osniva Narodni orkestar koji je prvi put zasvirao na talasima Radio Beograda 24-og marta 1929. godine. Svaki nastup na Radiju bio je „živo“sviranje, svaka emisija bila koncert. Kao izvođač i verni pedagog oformio veliki broj pevača i svirača koji su prošli kroz njegovu školu. Pevači su se smenjivali, Carevac je ostajao. Vezan za muziku , Carevac 1938. godine na Čuburi, na uglu Mekenzijeve i Knjeginje Zorke, otvara i svoju kafanu , čuvenu ,,Savinačku kasinu“. Tu je Carevac svirao svake noći uz koga su nastupali i najčuveniji pevači tog vremena koji su pevali za Cara i za „svoju dušu“. Često se dešavalo da posetioci kafane budu agenti za progon komunista i kada bi Car odsvirao onu Duni, vetre, malo sa Karpata, isti ti policajci bi zatvorili kafanu, a Cara odvodili u zatvor gde bi provodio po nedelju dana. Kada je u aprilu 1941. godine počeo rat, prva hitlerovska bomba pogodila je „Savinačku kasinu“.Carevac je tada bio u svom selu i septembra meseca pristupa Požarevačkom partizanskom odredu. Svoju porodicu, ženu Radu i decu Predraga i Milenu doveo je u selo. Četovao je u svom rodnom kraju, držao mitinge,a uveče je svirao. U februaru 1942.godine Car dolazi u selo da prikuplja nove borce, ali biva uhvaćen u svom selu i sproveden najpre u Gradište, zatim u Požarevac, pa onda u Beograd u specijanu policiju gde je ispitivan i mučen, a potom zatvoren u logoru na Banjici. Nakon dvogodišnjeg boravka u tamnici smrti, biva prebačen u logor Hajligen Krojc odakle se išlo u „fabriku smrti“, koncetracioni logor Dahau. Prebačen u četu za spaljivanje gde je gurao kolica sa leševima , znajući da će poslednji biti on.
U maju 1945. biva oslobođen i vraća se u Beograd. Nekoliko nedelja po oslobođenju, u ruševinama stare kuće pokraj logora, nalazi violinu o kojoj je sanjao tri godine. Iste večeri, u logoru, ponovo se čula melodija Vinogradi suze liju, tuga golema… sa suzama radosnicama u očima. Po povratku u Beograd 1945. godine, okuplja afirmisane vokalne i instrumentalne soliste sa ciljem da uspostavi rad Narodnog orkestra koji bi nastupao u okviru Muzičke redakcije Radio Beograda . Upeo je da ostvari jedinstvo unutar samog orkestra i stvori prepoznatljiv stil kao opštu osnovu. Ostavio je neizbrisiv trag u narodnoj muzici ,a na veliku štetu prvi trajni snimci nastali su 1954. godine, u poslednjoj deceniji Carevčevog života. Carevac je sa svojim orkestrom intezivno snimao narodne pesme i igre za programske potrebe Radio Beograda.Time je samo deo stvaralačkog opusa ostao trajno sačuvan u fonoteci RTS-a kao svedočanstvo o jednom vremenu.
Nekoliko godina pred smrt, sa ansamblom Mileta Uroševića, snimio je Marš na Drinu. Taj snimak objavio je zagrebački „Jugoton“ čiji tada mujzički urednik bio Žarko Petrović, jer ,nažalost, u Srbiji tada nije mogla biti objavljena. Upravo ovom kompozicijom počeo je svoj muzilčki opus davne 1914. godine, kao podkapelnik-violinista koju mu je na Ceru ostavio u amanet tvorac kompozicije Stanislav Binički. Pred mikrofonom Radio Beograda Car uvek svirao, ali nikad nije pevao . Iako je imao lep glas brzo ga se odrekao. Nikaad nije dao ni jedan intervju preko radija, samo jednom na proslavi tridesetogodišnjice Radio Beograda kazao je nekoliko rečenica.
Car je sa orkestrom često išao na gostovanja širom nekadašnje Jugoslavije, čiji su organizatori bili domovi vojske. Samo jednom Car je sa svojim velikim Narodnim orkestrom gostovao u svom rodnom selu povodom otvaranja Zadružnog doma i dolaska struje u selo.
Poslednjih godina života neprestano je žudeo za rodnim krajem u koji je sve ređe stizao da ode.
Posle 50 godina radnog staža , nije otišao u penziju. Za Cara se znalo da nikad nije svirao zbog para, nije se pogađao za honorar, bio je svestan da njegova muzika ne može da se plati. Novac nijecenio, plaćao je ne uzimajući kusur. Bio je običan čovek bez kompleksa velikih zvezda, boem koji je voleo kafanu i druženje u kafani radi pesme, voleo je vino ružicu i špricer.
Ne dočekavši ni sedamdeseti rođendan, 10. januara 1965. Posle kraće bolesti, iznenada, kada to niko nije očekivao, prestalo je da kuca srce Vlastimira Pavlovića Carevca, violina je zaćutala zauvek..Masa sveta ispratila je Cara na večni počinaka , na Novom groblju. Deset violina je za kovčegom poslednji put svirao Caru, Vlastimiru Pavlović velikom maestru, kompoziciju koja ga je najviše proslavila Marš na Drinu, a Mija Popović zajedno sa svima prisutnima pevao omiljenu carevčevu pesmu Šetala Jana kraj vinograda. I to je bilo sve, dostojanstveno, svečano , bez državnih odličja, sa dužnim poštovanjem prema Caru.
Dve godine posle Carevčeve smrti, 1967. otvorena je Skadarlija,a vodeća kafana bila je „Stara Skadarlija“. Upravo taj prostor je izabran za veče posvećeno Carevcu kome je prisustvovao i Carevčev sin Predrag.
Odlaskom Carevca u legendu, na čelo orkestra dolazi violinista Rade Jašarević koji se smenjivao sa Brankom Belobrkom, koji je 15 godina bio druga violina Carevčevog orkestra i koji je muzički zanat učio baš kod Cara. Na stogodišnjicu rođenja Vlastimira Pavlovića Carevca , tri decenije nakon smrti barda javila se dugo nošena želja gradištanaca da se svom sugrađaninu i velikom čoveku oduže na pravi način rođenjem festivala „Carevčevi dani“. Te 1995. godine monumenatlnom skulpturom Vlastimira Pavlovića Carevca u Gradskom parku, a sa obale Dunava uz zvuke violina, najavljene su svečanosti u čast velikog Cara.