Властимир Павловић Царевац

 

Властимир Павловић Царевац – записано у времену

У породици Павловића, од оца Живка, познатог општинског деловође, и мајке Живане, домаћице, 7
октобра 1895. године рођен је Властимир, једино мушко дете у породици. Као и сва деца, растао је уз крпењачу и игру, понекад чувајући стоку, похађајући основну школу у исто време. У то време једина разонода и провод биле су заветине, славе, свадбе и вашари у оближњим варошицама. Сва та весеља нису могла без Цигана свирача који су били добри мајстори музицирања. Тако је све и почело. Када је Власта био у најлепшим годинама свог живота стари људи су се дичили њиме , његовим певањем. По завршетку основне школе, његов учитељ предложио је оцу да Власта продужи школовање и изучи за попа. Међутим, Власта је волео виолину коју му је отац и купио. По добијању виолине, као ђак виших разреда пожаревачке гимназије, постаје члан школског оркестра под упавом учитеља музике Вацлава Ведрала. По завршетку гимназије 1914. године одлази у рат, где бива заробљен, бежи из заробљеништва и враћа се кући.
Године 1919. уписује Правни факултет и постаје члан Комунистичке партије у Београду. Већ, средином 1920. са виолином у рукама одлази у Монмартр(Париз) код свог дугогодишњег пријатеља Радомира Вујовића. Након прогонства Радомира из Париза, Властимир остаје сам и одлучује да се врати у Београд. У јесен, 1923. дипломира на Правном факултету у Београду и ствара Народни оркестар радничког друштва „Абрашевић“, али су га строги параграфи Обзнане и Закон о заштити државе отерали из Београда
због везе са напредним радничким покретом. Само кратко враћа се у родно село, а потом долази у Велико Градиште, као адвокатски приправник, у адвокатску канцеларију познатог градиштанског адвоката Чеде Бајкића. Како у истој канцеларији ради и Бора Јовановић „Димин“ који такође свира виолину, Властимир заједно са колегом музицира. Боравећи у Градишту Власта користи слободно време за дружење са аласима, купање, пливање ,а понајвише времена проводи са мајсторима- виолинистима од којих је упијао аутентичне тонове народног мелоса и мелодије које је дограђивао и усавршавао. Мелодије је до те мере оплемењивао и дотеривао да је тон његове виолине тачно одражаво сваку реч песме која се одмах могла препознати… Управо због музике и богатог музичког живота Градишта бира баш овај град за место у којем ће обавити приправнички стаж. Како је у Градишту живео Живко Бановић Муја изразити музички таленат и тада жива енциклопедија народне музике, Власта је то осетио, заволео га и учио од њега. Дружио се и са Миком Лозанићем, Браном Шустером, Жиком Тутом, Миланом Хајдуком па су чувено „Жикино“, Лозанићево“, „Тутино коло“, посвећени овим градиштанским боемима. Након Првог светског рата на такмичењу младих талената У Берлину као награду за прво место добио је виолину коју му је уручио потомак Јохана Себастијана Баха, коју је Царевац поклонио свом учитељу Муји. По завршетку приправничког стажа враћа се у Београд, али и наредних година, користио је слободно време да проводе у граду на Дунаву код Жике Туте у хотелу Српски краљ, а касније Дунав, свирајући са Мујом и његовим оркестром. У Београду са својим пријатељима интелектуалцима , на позив дирекције Радија први оснива Народни оркестар који је први пут засвирао на таласима Радио Београда 24-ог марта 1929. године. Сваки наступ на Радију био је „живо“свирање, свака емисија била концерт. Као извођач и верни педагог оформио велики број певача и свирача који су прошли кроз његову школу. Певачи су се смењивали, Царевац је остајао. Везан за музику , Царевац 1938. године на Чубури, на углу Мекензијеве и Књегиње Зорке, отвара и своју кафану , чувену ,,Савиначку касину“. Ту је Царевац свирао сваке ноћи уз кога су наступали и најчувенији певачи тог времена који су певали за Цара и за „своју душу“. Често се дешавало да посетиоци кафане буду агенти за прогон комуниста и када би Цар одсвирао ону Дуни, ветре, мало са Карпата, исти ти полицајци би затворили кафану, а Цара одводили у затвор где би проводио по недељу дана. Када је у априлу 1941. године почео рат, прва хитлеровска бомба погодила је „Савиначку касину“.Царевац је тада био у свом селу и септембра месеца приступа Пожаревачком партизанском одреду. Своју породицу, жену Раду и децу Предрага и Милену довео је у село. Четовао је у свом родном крају, држао митинге,а увече је свирао. У фебруару 1942.године Цар долази у село да прикупља нове борце, али бива ухваћен у свом селу и спроведен најпре у Градиште, затим у Пожаревац, па онда у Београд у специјану полицију где је испитиван и мучен, а потом затворен у логору на Бањици. Након двогодишњег боравка у тамници смрти, бива пребачен у логор Хајлиген Кројц одакле се ишло у „фабрику смрти“, концетрациони логор Дахау. Пребачен у чету за спаљивање где је гурао колица са лешевима , знајући да ће последњи бити он.
У мају 1945. бива ослобођен и враћа се у Београд. Неколико недеља по ослобођењу, у рушевинама старе куће покрај логора, налази виолину о којој је сањао три године. Исте вечери, у логору, поново се чула мелодија Виногради сузе лију, туга голема… са сузама радосницама у очима. По повратку у Београд 1945. године, окупља афирмисане вокалне и инструменталне солисте са циљем да успостави рад Народног оркестра који би наступао у оквиру Музичке редакције Радио Београда . Упео је да оствари јединство унутар самог оркестра и створи препознатљив стил као општу основу. Оставио је неизбрисив траг у народној музици ,а на велику штету први трајни снимци настали су 1954. године, у последњој деценији Царевчевог живота. Царевац је са својим оркестром интезивно снимао народне песме и игре за програмске потребе Радио Београда.Тиме је само део стваралачког опуса остао трајно сачуван у фонотеци РТС-а као сведочанство о једном времену.
Неколико година пред смрт, са ансамблом Милета Урошевића, снимио је Марш на Дрину. Тај снимак објавио је загребачки „Југотон“ чији тада мујзички уредник био Жарко Петровић, јер ,нажалост, у Србији тада није могла бити објављена. Управо овом композицијом почео је свој музилчки опус давне 1914. године, као подкапелник-виолиниста коју му је на Церу оставио у аманет творац композиције Станислав Бинички. Пред микрофоном Радио Београда Цар увек свирао, али никад није певао . Иако је имао леп глас брзо га се одрекао. Никаад није дао ни један интервју преко радија, само једном на прослави тридесетогодишњице Радио Београда казао је неколико реченица.
Цар је са оркестром често ишао на гостовања широм некадашње Југославије, чији су организатори били домови војске. Само једном Цар је са својим великим Народним оркестром гостовао у свом родном селу поводом отварања Задружног дома и доласка струје у село.
Последњих година живота непрестано је жудео за родним крајем у који је све ређе стизао да оде.
После 50 година радног стажа , није отишао у пензију. За Цара се знало да никад није свирао због пара, није се погађао за хонорар, био је свестан да његова музика не може да се плати. Новац нијеценио, плаћао је не узимајући кусур. Био је обичан човек без комплекса великих звезда, боем који је волео кафану и дружење у кафани ради песме, волео је вино ружицу и шприцер.
Не дочекавши ни седамдесети рођендан, 10. јануара 1965. После краће болести, изненада, када то нико није очекивао, престало је да куца срце Властимира Павловића Царевца, виолина је заћутала заувек..Маса света испратила је Цара на вечни починака , на Новом гробљу. Десет виолина је за ковчегом последњи пут свирао Цару, Властимиру Павловић великом маестру, композицију која га је највише прославила Марш на Дрину, а Мија Поповић заједно са свима присутнима певао омиљену царевчеву песму Шетала Јана крај винограда. И то је било све, достојанствено, свечано , без државних одличја, са дужним поштовањем према Цару.
Две године после Царевчеве смрти, 1967. отворена је Скадарлија,а водећа кафана била је „Стара Скадарлија“. Управо тај простор је изабран за вече посвећено Царевцу коме је присуствовао и Царевчев син Предраг.
Одласком Царевца у легенду, на чело оркестра долази виолиниста Раде Јашаревић који се смењивао са Бранком Белобрком, који је 15 година био друга виолина Царевчевог оркестра и који је музички занат учио баш код Цара. На стогодишњицу рођења Властимира Павловића Царевца , три деценије након смрти барда јавила се дуго ношена жеља градиштанаца да се свом суграђанину и великом човеку одуже на прави начин рођењем фестивала „Царевчеви дани“. Те 1995. године монуменатлном скулптуром Властимира Павловића Царевца у Градском парку, а са обале Дунава уз звуке виолина, најављене су свечаности у част великог Цара.