Вечни живот госпође министарке
ЖАНКА СТОКИЋ
24. ЈАНУАР 1887.
Један од најромантичнијих и натрагичнијих животних романа, почео је 24. јануара 1887. године у Великом Градишту, када је свет угледала Жанка Стокић од оца Богослава и мајке Јулке. Живана, како јој је било крштено име, врло брзо остаје сироче, а њена мајка као млада удовица удаје се за свештеника Александра Николајевича Санду у Раброву. Десетогодишњим боравком у Раброву Жанка завршава четворогодишњу школу, једину коју је похађала.
Са 14 година остаје без мајке и очух је удаје за абаџију из Зајечара. Несрећна Жанка 1902. године напушта мужа и бежи из Зајечара са путујућом позоришном трупом тада чувеног Љубомира Рајића Чврге. Жанка бива нађена и враћена кући, бежи по други пут и под заштиту је узима глумац Аца Гавриловић, који је касније постао Жанкина велика љубав.
Година 1902. бива пресудна за многе Жанкине животне одлуке. Исте године, премијерним појављивањем у улози Терезе, у представи „Брачне ноћи“ осваја публику. Након распада трупе са неколицином колега обилази војвођанксе, славонске и босанске вароши. Већ 1907. у Вараждину добија и прву драмску улогу играјући удовицу у комаду „Нада“. Годину дана касније из љубави се удаје по други пут, али се тај брак окончао са болним успоменама.. Из позоришта у Осјеку 1911.године Жанка долази у Народно позориште у Београду, где након месец дана бива примљена за привременог члана, а убрзо постаје и његов стални члан и тиме започиње њена блистава каријера. Ту је играла у представама „Фигарова женидба“, „Сирано де Бњержерак“ и „Родољупци“ и стотину малих и великих улога.
Запажене Жанкине улоге биле су:
Тоанета у „Уображеном болеснику“
Дорина у „Тартифу“
Нера у „Подвали“
Стана у „Станоју главашу“
У Нушићевим комадима:
Сарка у „Ожалошћеној породици“
Јулишка у „Пут око света“
госпођа Спасић у „Ујежу“
Мица у „Власти“
Живка у „Госпођи министарки“
Године 1929. Жанка је прославила велики јубилеј- четврт века уметничког рада. Поводом тога остало је записано да је 7. Марта у скадарлијској кафани „Два јелена“ примила честитке, необичне поклоне и новац у износу од 160 000 динара. Тим новцем купила је кућу на Топџидерском брду. Живела је окружена својим псима Милкицом и Лолицом и канаринцима.
Оно што је остало познато је и то да је Бранислав Нушић пишући „Госпођу министарку“ мислио баш на Жанку Стокић. До 1941. године представа је играна преко сто пута и остварила је изузетан успех.
Бранислав Нушић је написао поводом стотог извођења представе „Госпође министарке“:
„Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка“.
Слободно време најрадије је проводила у скадарлијским кафанама, посебно у „Три шешира“уз Чича Илију Станојевића, Милорада Гавриловића и друге. Са доласком рата Жанкин боемски живот се променио. Окупацијом Београда почиње и Жанкина тешка болест, и њена свакодневна борба за набавку инсулина. Права трагедија, коју од бола и понижења није преживела, настаје ослобођењем Београда. Учествовала је у позориштима „Весељаци“, “Централи за хумор“ као и у програмима Радио Београда који је тада био под немачком управом због чега ју је комунистичка власт теретила, а 3. Фебруара 1945. године , Жанка је изведена пред Суд ѕа суђење злочина са оптужбом за преступ против српске националне части и осуђена на осам година губитка националне части и забране рада у Народном позоришту. Казна је била друштвенокористан рад и одређено јој је да чисти улице. Две године касније шаље молбу за помиловање где је навела да је у свом стану крила Кочу Поповића и Самуила Пијаде, породицу Флоре. Замолила је да јој се допусти да се врати друштвеном животу како не би живела од туђе милостиње. На предлог министра правосуђа др Душана Братића казна бива смањена . Болесна и очајна, Жанка оставља тестамент како жели да буде сахрањена. У лето 1947. године на молбу Миливоја Живановића, а потом и Бојана Ступице добијено је одобрење да се највећа српска глумица ангажује у новоотвореном Југословенском драмском позоришту. Међутим, та вест ју је „дотукла“ и три дана касније велика глумица одлази са животне сцене, 20.августа 1947. године. Сахрањена је на Топчидерском гробљу у звуке песме „Ој Мораво“ која је била Жанкина жеља.
Споменик јој је подигла служавка Магда с натписом:
„Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благородна Магда“.
Жанка Стокић снимила је само један филм под насловом насловом: „Грешница без греха“ у режији Косте Новковића. Године 1991. снимљен је филм „Смрт госпође министарке“ у режији Саве Мрмака који говори о животу Жанке Стокић у послератном периоду.